5 pitanja za Bojana Radeja, predsednika Slovenačkog društva evaluatora
Ovo je prvi intervju koji u okviru serijala „5 pitanja za…“ objavljujemo na blogu Triput meri jednom seci. Gost bloga je uvaženi kolega Bojan Radej, magistar ekonomije, evaluator i teoretičar evaluacije iz Ljubljane. Bojan Radej je osnivač i predsedavajući Slovenačkog društva evaluatora i iniciator formiranja regionalne mreže evaluatora na prostoru nekadašnje zajedničke države. U ovom razgovoru osvrnuli smo se na izazove sa kojima se evaluatori i evaluacija sreću kako u Sloveniji tako i u regionu.
Rad Slovenačkog društva evaluatora u evaluatorskim krugovima u regionu nije nepoznat. Ipak, molio bih vas da čitaocima bloga Triput meri jednom seci na samom početku našeg razgovora date nekoliko osnovnih informacija o radu društva. Kada ste i na čiju inicijativu započeli svoj rad i ka kome je taj rad usmeren?
Slovenačko društvo evaluatora je formirano u januaru 2008. godine od manje grupe tada već visoko profilisanih eksperata na području razvoja, analize i evaluacije javnih politika i programa. Društvo je od samog svog početka programski definisalo dve ključne ciljne publike u koje ne spadaju profesionalni evaluatori, već oni koje možemo nazvati ‘uzgredni evaluatori’, a koji se sa evaluacijom susreću tek povremeno baveći se svojim redovnim poslom. To su sa jedne strane opšta javnost, a sa druge teoretičari i metodolozi evaluacije. Interese profesionalnih evaluatora treba, po našem mišljenju, da pokrije komora evaluatora, ali ona u Sloveniji još uvek ne postoji.
Opšta javnost se sa evaluacijom susreće samo posredno, recimo pri uključivanju u participatorne procese kod pripreme javnih programa ili evaluacije njihovih rezultata. Ona je za nas najvažnija, između ostalog i zbog toga jer smo došli do saznanja da najveći deo javnosti učinke javnih politika oseća indirektno – što proizlazi iz same teorije javnih politika. Direktni učinci politika i programa su važni za njihove nosioce, ali za nas kao društvo evaluatora taj fokus je preuzak, ne zanima nas samo efikasnost i učinkovitost politika nego i sinergija glavnih komponenata javnog dobra.
Druga ključna ciljna grupa za nas su, kao što sam napomenuo, teoretičari i naročito metodolozi evaluacije. Naime, razvili smo neke postupke koji rešavaju jedan stari evaluacijski problem, a tiče se načina agregacije analitičkih rezultata evaluacijskih studija. Pri tom smo definisali argumentaciju za jednu novu filozofiju evaluacije (i vođenja politika), koja je utemeljena mezoskopski, odnosno u preseku različitih ključnih vrednosti ili interesa. To na jednostavan način možemo ilustrovati sa tri kruga koji se delimično seku – takozvani Venov dijagram. Recimo, kod održivog razvoja, jedan krug predstavlja vrednosti ekonomskog razvoja, drugi krug socialnog razvoja, a treći krug ekološkog razvoja. Presek sva tri kruga onda predstavlja održivi razvoj, koji našom metodom možemo lako oceniti, i po delovima, i sintezno. Taj se postupak naročito pokazao korisnim za evaluaciju nekih novih sadržaja, koji do sada nisu bili čak ni propisani: indirektni učinci, horizontalni učinci, te sinergija i kohezija učinaka različitih politika na javno dobro kao celinu. Ovo je naravno posebno relevantno za strateški nivo odlučivanja i evaluacije.
Imajući u vidu vaša lična iskustva i iskustva vaših kolega, šta biste posebno podcrtali kao najveće izazove sa kojima se susreću evaluatori i evaluacija u Sloveniji?
Opšta situacija u Sloveniji uporediva je sa situacijom u EU gde, može se reći, evaluacija ne samo da nema pravog uticaja na javno dobro i gde je čak 60-80% evaluacijskih studija gotovo beskorisno, već je za sledeći sedmgodišnji period, po mojoj oceni, napravljen korak unazad. Postupak evaluacije sada je sve više dirigovan tako da postaje administrativni postupak koji se upliće u detalje, ali na širem planu ostaje na pola puta. Tu evaluacija postaje obred koji služi – ne samom sebi, nikako, služi beskorisnosti, barem ako se slažemo s tim da evaluacija pre svega mora služiti promociji javnog dobra, odnosno javnog interesa, što je ujedno i prvi etički standard evaluatora. Tako smo danas u situaciji da detaljno propisan postupak evaluacije operativnih programa (koji definišu “evropske” investicije za čitav period 2014-2020) uopšte ne zahteva procenu učinaka tih investicija na društvo u celini, odnosno, da budem precizniji, to se radi nekim zaobilaznim postupcima koji minimalizuju suštinu problema.
Naravno, postoje i razlike između Slovenije i “Evrope” i to takve da idu u korist Slovenije i siguran sam i drugih exYu zemalja. Naime, države bivše Jugoslavije su izrasle na tradiciji planske ekonomije koja je bila prožeta evaluacijom, iako se tada ona verovatno nije tako zvala. U tim zemljama postoji neki realni osjećaj za evaluaciju, naravno postoje i mnogi čak iracionalni ograničavajući faktori, ali ipak, postoji neki opšti osćaj kod javnosti, koji će se, verujem, kada se za to stvore uslovi, pretvoriti u aktivnost i realnu snagu evaluacije. Takođe, govoreći bez nostalgije, socijalizam je stvorio kod običnog čoveka osećaj za socijalnu pravdu i kad se stvore prilike, ta snaga će se regenerisati kao interes mnogih da učestvuju u kreiranju opšteg dobra. Ovaj proces smatram ključnim za nas evaluatore jer će stvoriti visoku evaluacijsku kulturu.
U kojoj meri planeri i realizatori javnih politika, programa i projekata prepoznaju značaj evaluacije i da li se na njih može uticati kroz evaluaciju?
Čini mi se da je, za sada, opšti kvalitet javnog upravljanja u regionu tako nizak da je na ovo pitanje teško jasno odgovoriti. Evaluacije se sprovode u nekom nužnom okviru koji je deo formalnih zahteva u vezi sa apsorpcijom evropskih sredstava. Sve ostalo veoma zavisi od nosioca politika ili programa, ne mislim samo individualno, nego još i više u zavisnosti od kvaliteta neke institucije. Ima i odličnih i katastrofalnih primera. Ima recimo čak i takvih, koji i danas jasno kažu, i pritom ih nije stid, da ne razumeju na šta tačno mislite pod evaluacijom učinaka javnih politika – a žive od javnih sredstava. To je na primer slučaj sa Slovenačkim ministarstvom odbrane.
Uticaj evaluacije na nosioce politika i programa obično je ograničen na tehničke i formalne stvari, dok se neki suštinski predlozi koji se čak ponavljaju iz evaluacije u evaluaciju sistematično ignorišu. Na primer, za predloge o tome kako pojednostaviti administraciju, kako se pobrinuti za veću fleksibilnost javne uprave, čime bi se rešilo puno problema, nema sluha. Mislim da će se uticaj evaluacije povećati kada budu prihvaćeni i implementirani osnovni profesionalni standardi procesa programiranja i kad sve to postane jedna ozbiljna profesija, a ne otrovna mešavina visoke politike i mnogih malih oportunizama. Potencijal evaluacije da doprinosi javnom dobru neće biti prepoznat dok god se ne razvije jedna demokratska kultura, ne samo u politici, nego i na području gde je uloga države najveća, a to je na finansiranje razvoja javnog dobra.
Imajući u vidu iskustva i Slovenije i njeno sada već decenijsko iskustvo u EU, kao i vaše poznavanje situacije u regionu, šta biste poručili ili posavetovali kolegama evaluatorima iz Srbije i drugih ex Yu zemalja?
Ne bih sebi mogao priuštiti pedagošku poziciju, tim pre jer znam da se položaj evaluacije i evaluatora razlikuje od države do države. Tako, recimo, u BiH odlično napreduju na polju na kom smo mi bili prilično neuspešni, u povezivanju s organima vlasti i uključivanju evaluatorske zajednice u participativne procese. Uz to, Udruženje evaluatora u Bosni i Hercegovini je već više puta uspešno realizovalo IPDET trening evaluatora po svetski priznatom programu što je svakako velika stvar za region. Naše specifično iskustvo je da se treba osloniti na svoje ograničene kapacitete i napredovati postepeno i s dugoročnom vizijom. Aktivnosti jednog udruženja i naročito njegovih ključnih protagonista treba izabrati tako da realizacija ne predstavlja veliki teret za nosioce, što zahteva nešto više planiranja u malo dužem razdoblju, ali to je nešto što ne košta ništa, čak i utrošeno vreme ima smisla, jer je racionalno utrošeno. Treba znati osnovnu logiku evaluacije, koja je veoma jednostavna, i onda to implementirati u okviru mogućnosti – evaluacija je aktivnost koju je uvek moguće realizovati, bez obzira na resurse, jer uvek imamo bar sami sebe i svoje ambicije i svoje ocene onoga što smo uradili i postigli.
I onda, iskustvo mi govori, da će oni, koji evaluciji pristupe na takav način, biti otvoreni za razmenu iskustava i saradnju s drugim koleginicama i kolegama koji kod sebe praktikuju isti autonomni pristup razvoja svojih kapaciteta. To će voditi povezivanju i stvaranju zajednice evaluatora koja će imati realne potrebe i istovremeno i kapacitete za njihovo zadovoljavanje. Iskustvo je, naime, da evaluatori rade u veoma različitim kontekstima, te su zbog toga prinuđeni da probleme evaluacije rešavaju na inovativne načine koji mogu drugima biti na korist i od pomoći u rešavanju njihovih konkretnih problema.
Velika je privilegija evaluatora da mogu najviše naučiti jedan od drugoga, a da to nije i ne može biti neka hijerarhijska zajednica koja samo guta što dođe sa višeg nivoa.
Velika je privilegija evaluatora da mogu najviše naučiti jedan od drugoga, a da to nije i ne može biti neka hijerarhijska zajednica koja samo guta što dođe sa višeg nivoa. Ako bih nešto ipak morao poručiti kolegama, to je da u svakoj mogućoj prilici šire svoje profesionalne veze i preko područja svojih uskih potreba i tako aktivno doprinosu širenju zajednice. Time će, iako samo indirektno, ali ipak mnogo doprineti širenju svojih vlastitih mogućnosti delovanja u željenom pravcu i to najverovatnije na veoma iznenađujuće načine.
Ideju o važnosti povezivanja Slovenačko društvo evaluatora uspešno zagovara i na prostoru čitavog regiona, recite nam nešto o tom procesu?
Do formiranja Regionalne mreže evaluatora Zapadnog Balkana (2013) je došlo na iniciativu Slovenačkog društva evaluatora i delimično pomoću sredstava koja su bila namenjena umrežavanju, a koja smo dobili od najveće međunarodne mreže evaluatora IOCE. Prvo smo se sastali u Ljubljani 2011. godine sa kolegama iz Bosne i Hercegovine, a onda na regionalnim susretima u Sarajevu i ponovno u Ljubljani još i sa kolegama iz Srbije, Hrvatske, te predstavnikom za Crnu Goru. Formirali smo regionalnu mrežu koja sada pokriva područje nekadašnje Jugoslavije, samo što još uvek tražimo kontakte s kolegama sa Kosova. Za sada, u okviru mreže razmenjujemo novosti, a organizovali smo i internet forum na LinkedIn-u. Uz to, inicirali smo formiranje Hrvatske mreže evaluatora koja se konstituisala krajem 2013. godine od strane oko 60 evaluatora. U međuvremenu se u mrežu uključila i grupa od više od 70 kolega iz Rumunije. Cilj regionalne mreže je aktiviranje zajednice evaluatora u svim državama nekadašnje Jugoslavije, te njihovo povezivanje kroz redovne godišnje susrete i, ukoliko bude bilo moguće, kroz organizaciju regionalne evaluatorske konferencije svake druge godine. Naredni regionalni susret evaluatora planiran je za maj ili jun ove godine u Beogradu, a prva regionalna konferencija najavljena je za septembar 2015. godine u organizaciji Ekonomskog instituta Zagreb.