Pre nekog vremena sam učestvovao u diskusiji „Evaluacija i EU fondovi 2014-2020“ na kojoj je trebalo da predstavim svoj blog. Ipak, umesto da pričam o samom blogu, odlučio sam da ukažem na stvari iz okruženja koje su me navele da uopšte krenem sa pisanjem bloga. Zapravo, radi se o mojim zapažanjima koja se tiču monitoringa i evaluacije, odnosno položaja i tretmana ovih oblasti u civilnom i javnom sektoru u Srbiji.  Obzirom da se krajem februara navršilo godinu dana od kada je blog Triput meri jednom seci izašao u javnost, verujem da je ovo dobar trenutak da se još jednom podsetim i ovde sa vama podelim šta me je to navelo da pišem blog o monitoringu i evaluaciji.

1. Priča o monitoringu i evaluaciji je mnogo šira od nekoliko sesija na treningu o upravljanju projektnim ciklusom

Setite se na trenutak treninga o upravljanju projektnim ciklusom koji ste pohađali ili vam je poznat iz nekog drugog razloga. Koliko je vremena bilo posvećeno monitoringu i evaluaciji? Verovatno jedna do dve sesije trećeg dana treninga nakon ručka. Tema je obrađena, ali joj nije posvećeno ni približno onoliko pažnje koliko prethodnim temama. Takav odnos prema monitoringu i evaluaciji učesnici treninga prenose i na praksu. Imaju ih u vidu, ali im se ne posvećuju previše. Ipak, u svetu kome kao društvo težimo (želim da verujem da je tako), priča o monitoringu i evaluaciji značajno prevazilazi okvire nekoliko sesija na treningu o upravljanju projektnim ciklusom. Poslednjih dvadesetak godina, ove teme doživele su pravu ekspaziju i u teoretskom i u praktičnom smislu. Njima ne samo da se prati uspešnost i vrednuju naši projekati, programi ili politike, već one daju odgovore na suštinska pitanja o našem radu – zašto radimo to što radimo i ima li sve to smisla?

2. Fokusiranost na aktivnosti i egzekuciju budžeta

Projekat je po svoj definiciji jasno vremenski određen. Nažalost, neretko je i naše interesovanje za temu kojom se projekat bavi uokvireno trajanjem projekta, a u praktičnom smislu aktivnostima koje u tom periodu treba realizovati, odnosno budžetom koji treba potrošiti. Malo je onih koji su sa jedne strane posvećeni realizaciji projekta, a sa druge zagledani u njegove efekte, odnosno promene kojima će on doprineti. Zapravo, u najvećem broju slučajeva uspešnost projekta se poistovećuje sa implementacijom po predloženom planu i budžetu, a veza između aktivnosti i dugoročnih promena je mala ili nikakva. Ovakvo stanje stvari značajno odudara od aktuelnih tendencija na polju razvoja. Implementacija je samo deo priče, a akcenat je sve više na ishodima, odnosno promenama koje smo svojim projektom želeli da postignemo. Rej Rist je ovaj trend izvrsno definisao rečenicom „We are living in a post-output world“.

3. Nedostatak resursa na srpskom jeziku i nedostatak sagovornika

Već sam pomenuo da se na polju monitoringa i evaluacije u poslednjih dvadesetak godina dogodio pravi bum. U svetu se godišnje objavi na desetine knjiga i publikacija koje razmatraju čitav spektar metodoloških pitanja iz ovih oblasti. Brojni univerziteti u svoje kurikulume uvode programe koji se bave monitoringom i evaluacijom. Najzad, mnoge vlade, ministarstva, međunarodna tela i razvojne agencije sve više prostora posvećuju monitoringu i evaluaciji kroz izgradnju internih M&E sistema, osnivanjem posebnih tela koja se bave isključivo ovom temom, ali i kroz promociju tzv. evaluacione kulture. Nažalost, ovakvih resursa na srpskom jeziku nema. Postojeća literatura se ne prevodi, a domaći autori se ne bave ovom temom. Ovde bih kao jako značajne istakao napore koje su u poslednjih šest meseci uložili Centar za evropske politike i portal WikiCiv i tako donekle promenili stanje stvari. Pored nedostatka literature, evidentno je da nema ni obuka koje se na fokusiran način bave temema iz oblasti monitoringa i evaluacije, kao ni tematskih skupova na kojima bi se razmenjivale ideje i razgovaralo o teoretskim, metodološkim i praktičnim izazovima. Zapravo, naći sagovornika za neku od bezbroj specifičnih M&E tema uopšte nije jednostavno. Radi se o relativno malom broju osoba koje su slabo povezane i kao što rekoh, retko imaju prilike da se sretnu.

4. Evaluaciona kultura i evaluativni način razmišljanja prisutni su samo u fragmentima

Kada govorimo o evaluacionoj kulturi mi zapravo govorimo o posvećenosti kontinuiranom praćenju, merenju i vrednovanju postignutih rezultata. Danas više nije dovoljno reći da je projekat bio uspešan, već treba ponuditi i činjenice na osnovu kojih tvrdimo tako nešto. Rečenica „Kako znate ono što znate?“ je za mnoge lajt motiv evaluacione kulture. Projekat je je bio uspešan! Projekat je postigao te i te rezultate! Program je značajno unapredio to i to! Kako znaš? Na osnovu čega tvrdiš tako nešto? Kako si došao do tih podataka? Evaluaciona kultura je fokusirana na promene, odnosno na ishode i efekte našeg rada. Ona kreira ambijent u kome se rad organizacije i postignuti rezultati preispituju. O njima se otvoreno polemiše i diskutuje, a imperativ uspeha se zamenjuje kulturom učenja i primeni naučenog. U takvoj atmosferi, evaluacija se ne percipira kao kaznena ekspedicija koja treba da otkrije slabosti i kazni krivce, već je ona proces kroz koji se uči. Zato je važno imati kredibilne, verodostojne i upotrebljive podatke. Naštelovana slika našeg uspeha nije od suštinske pomoći. Organizacije koje neguju evaluacionu kulturu zapravo su iskreno znatiželjne da saznaju što više o svom radu i njegovim efektima na zajednicu.

Rukovođen ovim zapažanjima dugo sam razmišljao kako bih ja mogao da doprinsem da se stvari makar pokrenu sa mrtve tačke. Monitoring i evaluacija na ovim prostorima tek izlaze na scenu, izazovi su veliki i puno toga treba uraditi. Moj izbor je Blog. Bar za početak. Otvoren sam i za drugačije akcije. Da li imate predlog?