Ima li života nakon evaluacije? Dva saveta za organizacije i jedan za evaluatore
„Baš se radujem evaluaciji svog projekta“ – ovo je rečenica koju verovatno niko nikad nije izgovorio, bar ne da ja znam. Zašto? Za takvo stanje stvari postoji više razloga, u najkraćem, radi se o strahovima da ćemo nakon evaluacije ostati bez posla ili bez para, a možda i bez oba. Evo šta to konkretno znači.
Najpre, čovek po svojoj prirodi nije oduševljen idejom da neko dođe i proverava, odnosno procenjuje njegov rad. Ma kako bili sigurni u sebe, strah od ishoda takve provere/procene uvek unosi dozu nervoze. Tako, planeri i realizatori javnih politika, programa i projekata na evaluaciju gledaju pre svega kao na nužno zlo, neprijateljsku aktivnost koja ima za zadatak da otkrije sve slabosti njihove intervencije i/ili njih samih. Strah od evaluacije zapravo je bojazan da će: (1) neko od članova tima čiji se projekat/program evaluaira biti označen kao slaba ili čak najslabija karika intervencije; (2) evaluacijom biti predloženo smanjenje sredstava ili potpun prekid intervencije.
I u jednom i u drugom slučaju evaluacija se dovodi u vezu sa neizvesnom budućnošću. Ovi strahovi su naročito izraženi u civilnom sektoru gde sa jedne strane zaposlenje i plata u najvećoj meri zavise od projekata, a sa druge strane smanjanje ili ukidanje fondova direktno utiče na rad čitave organizacije.
Kolko su ovi strahovi opravdani? Ne znam. Verovatno bi najprecizniji odgovor bio – zavisi od situacije do situacije. Ipak, ovde bih istakao nekoliko stvari koje bi mogle pomoći da se postojeći strahovi od evaluacije svedu na razumnu meru ako je tako nešto uopšte moguće.
Savet za organizacije #1: Investirajte u opšte M&E treninge za svoje zaposlene
Evaluaciju pre svega treba razumeti na opštem nivou – čemu služi, zašto je važna, ko ima koristi od evaluacije, na koji način ona može unaprediti naš rad itd. Evaluacija je danas jako razvijena disciplina sa veoma razvijenom teorijom i praksom. Da bismo preobrodili ili bar ublažili strah od evaluacije važno je makar razumeti njene osnovne postulate.
Savet za organizacije #2: Izgradite interni M&E sistem
Organizacije sa izgrađenim internim sistemom za monitoring i evaluaciju uče na svojim uspesima i greškama, donose odluke na osnovu činjenica o tome šta funkcioniše a šta ne, i uz to, grade okruženje u kome je preispitivanje odluka prirodna stvar. U takvoj atmosferi dolazak eksternog evaluatora ne stvara veliki pritisak na članove tima.
Savet za evaluatore #1: Objasnite zašto ste došli
Svaka evaluacija ima svoju svrhu, cilj i pitanja na koja mora da odgovori. Ta pitanja se svakako tiču projekta i njegovih dometa, ali ne znači baš uvek da od toga zavisi buduće finansiranje. Kakav god bio slučaj recite zašto ste došli, šta se od vas očekuje, ko će i na koji način koristiti rezultate evaluacije. Otvorenost prema članovima tima čiji se projekat evaluira i njihovo uključivanje u evaluaciju će svakako sa jedne strane smanjiti tenziju, a sa druge doprineti kvalitetu same evaluacije.
Zaključak? Pa zaključak je da su strahovi od evaluacije naša realnost, ali i da je to pitanje kojim se ne bavimo dovoljno. Za početak, važno je biti načisto da evaluacija nije ni revizija, a ni procena rada zaposlenih. Uz to, svrha evaluacije nije ni da grozničavo traži propuste, već da kroz zaključke, naučene lekcije i preporuke gradi kapacitete svih zainteresovanih strana. I za kraj, odgovor je – da, ima života nakon evaluacije. Provereno.
U tekstu korišćene fotografije sa Flickr naloga Doki Park, Stuart Anthony i Anita Borg Institute
Pingback: Evalvacijski blog Ivana Tasića, Niš, Srbija – Slovensko drustvo evalvatorjev