Mediji su juče su preneli vest u kojoj nam, verovatni mandatar nove Vlade, Aleksandar Vučić poručuje da će se u Srbiji već za dve godine živeti bolje. Ova vest komentarisana je na najrazličitije načine, naravno, u zavisnosti od pozicije koju na političkom spektru zauzimaju i brane sami komentatori. U duhu ovog bloga, ja bih se na ovu izjavu osvrnuo pre svega iz perspektive monitoringa i evaluacije.

Već sam pisao o zahtevima savremene teorije i prakse da o promenama kojima teže naši projekti, programi i politike uvek govorimo kao o jasno definisanom i merljivom stanju.  Naime, da bismo znali da li je do promene došlo, moramo najpre znati kako to novo, promenjeno stanje kome težimo izgleda, a uz to, moramo utvrditi i parametre koji će nam pomoći da tu promenu izmerimo. Ovaj pristup jednako važi kako za projekte i programe civilnog sektora, tako i za javne politike svih nivoa, pa samim tim i za politku Vlade.

Floskula „živeti bolje“ koja nas već decenijama prati kroz izborna i postizborna obećanja realno ne znači ništa. Tek njenom operacionalizacijom, kroz postavljanje jasno definisanih i merljivih ciljeva kojima se teži, možemo govoriti o odgovornom vođenju politike. Konkretno, sintagmu „živeti bolje“ treba kvantitativno i/ili kvalitativno definisati. Naime, prvo pitanje koje se ovde nameće jeste – Kako ćemo znati da se u Srbiji živi bolje? Koji su to realni pokazatelji koji će nam dati odgovor na ovo pitanje?  Da li je to porast bruto društvenog proizvoda, manja stopa nezaposlenosti, realno veće plate i penzije ili nešto možda sasvim treće? Čak i kada se odrede indikatori kojima ćemo pratiti boljitak, moramo znati i koje su to ciljane vrednosti i stanja kojima Vlada teži, odnosno želi da ih dostigne do 2016. godine. Tek kada je željena promena ovako definisana, možemo govoriti o uspehu ili neuspehu politike koju je Vlada vodila. U suprotnom, maglovita obećanja su odličan okvir za veličanje bilo kog rezultata.

Na žalost, merljivost promena kojima se teži nije jača strana javnih politika u Srbiji. Uz to, monitoring i evaluacija koji bi pratili, ocenjivali i vrednovali definisane javne politike shvataju se olako i ne posvećuje im se dovoljna pažnja. Ubedljiva parlamentarna većina i autoritet samog mandatara odlična su startna pozicija za promenu ovog modela. Da li će nova Vlada načiniti iskorak u ovom smeru ostaje da vidimo. U svakom slučaju, ukoliko nas zanima da li su i u kojoj meri javne politike bile uspešne, na nama je, za početak, da od nosilaca vlasti na svim nivoima tražimo da promene kojima ove javne politike teže budu jasno i merljivo definisane.