Stihove iz naslova ovog posta otpevao je Milan Delčić Delča u svojoj pesmi “Hajde lagano” još krajem prošlog stoleća. Iako je gotovo sigurno da Delču nisu morile brige o uspešnosti razvojnih projekata i programa, njegovi stihovi odlično opisuju meru u kojoj su razvojne intervencije i civilnog i javnog sektora u Srbiji fokusirane na ostvarivanje merljivih i unapred definisanih rezultata.

U prošlom tekstu sam pisao o potrebi da se kroz teoriju promene naš mali ili veliki (za nas naravno uvek jako važan) projekat na jasan i logičan način poveže sa dugoročnom održivom promenom kojoj teži. Ovde valja imati na umu da danas, na polovini druge decenije dvadest prvog veka, planiranje i evaluacija razvojnih projekata o promeni govore kao o jasno definisanom i merljivom stanju. Da bismo znali da li je do promene došlo, moramo najpre znati kako to novo, promenjeno stanje kome težimo izgleda, a uz to, moramo utvrditi i parametre koji će nam pomoći da tu promenu izmerimo. Praktično, iz perspektive planiranja, monitoringa i evaluacije mi ovde govorimo o tri elementa uz pomoć kojih ćemo opisati promenu kojoj težimo, pratiti da li se promena realno dešava i najzad utvrditi da li je eventualna promena u skladu sa našim planovima. O čemu se zapravo radi?

Prvo, moramo znati kako merimo promenu. U tu svrhu definišemo kvantitativne i/ili kvalitativne pokazatelje uspešnosti, odnosno indikatore. Oni nam služe da pratimo tok promene, odnosno pokazuju nam da li se krećemo u željenom pravcu. Pri tom, oni nam samo pokazuju smer kretanja, ne govore nam i zašto se krećemo u datom smeru.

Drugo, da bismo znali da li se promena dešava, mi moramo znati početno stanje (eng. baseline). Ovde ne govorimo o opštim mestima koja se tiču socio-eonomske situacije, već o konkretnim podacima koji se tiču naših indikatora. Početno stanje je od presudne važnosti za planiranje naše intervencije. Da bismo krenuli u promenu, mi moramo znati gde smo sada, odakle krećemo. Nije bez razloga na mapama u javnom prostoru uvek jasno obeležena naša trenutna pozicija. Da bismo stigli kuda smo naumili, mi najpre moramo znati gde se trenutno nalazimo.

Treće, neophodno je precizno definisati gde ćemo biti na kraju naše intervencije. Tek ako je naša krajnja destinacija definisana na merljiv način, mi možemo planirati put kojim ćemo se kretati i resurse koji su nam za to potrebni. Tako, ako npr. govorimo o promeni koja se može izraziti u procentima, veoma je važno znati da li mi našom intervencijom želimo napredak od pet, trideset pet ili šezdeset procenata. Veličina promene kojoj težimo na više nivoa utiče i na obim i na vrstu aktivnosti koje ćemo preduzeti, a samim tim i na resurse koje ćemo angažovati.

Praktično, da bismo govorili o uspešnosti našeg projekta, programa odnosno javne politike, mi najpre moramo znati kojom merom merimo taj uspeh, koja nam je startna pozicija i šta konkretno želimo da postignemo. Bez ovih elemenata, jasno i precizno definisanih, teško da možemo odgovorno i kredibilno razgovarati o uspehu naše intervencije. Bez ovoga, jedino u čemu smo eventualno bili uspešni jeste trošenje novca po dogovorenom budžetu. Ipak, ostaje pitanje, da li je to dovoljno?

Fotografije u tekstu preuzete sa Flickr naloga OTA Photos,  Mario Klingemann i Graham Hills