Krajem septembra, dve think thank organizacije iz Beograda – Centar  za evropske politike (CEP) i Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN) –  predstavile su studiju „Kako do rezultata u javnim politikama? Praćenje i evaluacija uz podršku civilnog sektora“. Tema obimna, kompleksna i višeslojna. Ovo posebno, ako se uzmu u obzir aktuelni maniri u planiranju, implementaciji i proceni uspešnosti javnih politika u Srbiji, sa jedne strane, i stanje i kapaciteti civilnog sektora sa druge. Na žalost, nisam bio u prilici da prisustvujem prezentaciji studije, ali njena tema i sadržaj svakako zaslužuju najmanje jedan post na ovom blogu. Ovaj tekst je samo osvrt na čitavu studiju, kompletan dokument možete preuzeti ovde, a siže studije ovde. Pozivam vas da to i učinite, vredi.

Sama studija „Kako do rezultata u javnim politikama? Praćenje i evaluacija uz podršku civilnog sektora“ podeljena je na pet delova.

U prvom, uvodnom segmentu, autorke studije daju opšte napomene o kontekstu kojim se studija bavi, sa posebnim akcentom na proces pregovora o članstvu između EU i Srbije. Pored toga, tu su još i jasno predstavljeni predmet i cilj studije, kao i metodologija istraživanja. Praktično, sve ono što bismo i očekivali u uvodu u jedan analitički dokument.

Drugi deo studije zapravo je sažetak savremenih trendova u monitoringu i evaluaciji sa naglaskom na praćenju i proceni uspešnosti  javnih politika, odnosno na ulozi civilnog društva u ovom procesu. Oslanjajući se na mejnstrim literaturu u ovoj oblasti, ovaj deo studije daje nam teoretske osnove za razumevanje svrhe i značaja monitoringa i evaluacije i preporučio bih ga svakom ko se interesuje za ovu temu i želi nešto da nauči.

Naredni, treći segment studije čini analiza situacije. U ovom delu, pod lupom autorki bili su pravni i institucionalni okvir, stanje i tendencije u državnoj upravi, kao i kapaciteti civilnog društva za aktivnije učešće u praćenju i evaluaciji javnih politika. Moje je mišljenje da je ovo uporišna tačka čitave studije jer nam govori gde se sada nalazimo. Naime, analiza koja je ovde predstavljena dala nam je presek stanja – „baseline“ – na osnovu koga možemo planirati naredne korake i meriti da li je i u kojoj meri došlo do promena u kapactetima, načinu rada i pristupu planiranju, implementaciji, praćenju i evaluaciji javnih politika.

U četvrtom delu studije, autorke su, konsultujući uporednu praksu (Litvanija, Finska, EU) ali i imajući u vidu kontekst Srbije, ponudile tri modela za praćenje i evaluaciju javnih politika. Ovi modeli – osnovni, napredni i visokorazvijeni – predloženi su na osnovu stepena razvijenosti evaluacione kulture; odnosa centra vlade i ministarstava; kao i na osnovu fokusiranosti na procese ili promene kojima teže predložene politike. Pored same prezentacije mogućnosti, autorke su dale i procenu svakog od navedenih modela u smislu njihove izvodljivosti u kraćem, odnosno dužem roku. Ovim pristupom, studija nam daje jasne okvire šta je neophodno učiniti kako bi se predloženi modeli implementirali u Srbiji.

Poslednji deo studije čine zaključci i preporuke. U ovom poglavlju autorke sumiraju najznačajnije elemente studije i podvlače nalaze na koje u budućnosti treba posebno obratiti pažnju. Na temelju ovih zaključaka date su i preporuke za (1) uspostavljanje delotvornog i funkcionalnog sistema za praćenje i evaluaciju javnih politika; (2) jačanje kapaciteta organizacija civilnog društva i njhovo uključivanje u ove procese; (3) izgradnju i jačanje evaluacione kulture.

Izgradnja evaluacione kulture izmedju ostalog podrazumeva i izgradnju baze znanja o ovoj temi. Studija „Kako do rezultata u javnim politikama? Praćenje i evaluacija uz podršku civilnog sektora“ svakako predstavlja pionirski korak u tom smeru i valja ga podržati i ohrabriti. Ostaje nada da će i donosioci javnih politika i organizacije civilnog društva naći vremena da se osvrnu na zaključke ove studije i njene preporuke inkorporiraju u svoje planove za budućnost. Evaluatorska zajednica u Srbiji je sve veća i organizovanija, i u tom poslu svakako može biti od pomoći.