Koliko puta ste se sreli sa projektom ili programom za koji niste sigurni čemu služi? Jeste li se ikada zapitali kome će i kako taj projekat doneti boljitak? Ja jesam, češće nego što bih to želeo. Čak češće nego što sam spreman da priznam. Zamaskirani velikim idejama o pravednom svetu i ciljevima koji su zbir opštih mesta, projekti i programi neretko su ništa više do skup aktivnosti koje je tek uz pomoć mašte moguće povezati sa ciljevima kojima žele da doprinesu. Priznajem, i sam sam na raznim nivoima učestvovao u projektima između čijih aktivnosti i promene kojoj teže stoji velika praznina koju ne znam kako bih popunio, a da to ima smisla.

Ovakvi programi i projekti nisu osobenost samo ovih prostora. Javni i civilni sektor, međunarodne agencije i lokalne neformalne grupe širom sveta realizuju intervencije koje više liče na fragmente nekog loše osmišljenog plana nego na koordinisanu akciju kojom će se postići promena, odnosno rešiti konkretan problem.

Da bi prevazišle ovaj problem, a rukovođene potrebom za odgovornijim trošenjem resursa i jasnijim povezivanjem svojih intervencija sa dugoročnim promenama, medjunarodne razvojne agencije se sve više okreću razvijanju teorije promene.

O čemu se zapravo radi?

Teorija promene (eng. Theory of Change) je mentalna vežba kojom promenu razlažemo na sastavne delove. Njome utvrđujemo logički sled koraka i preduslova neophodnih da se promena desi. Najjednostavnije rečeno, teorija promene lista i definiše relacije između resursa, aktivnosti i rezultata (kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih) koji vode ka željenoj promeni.

Međutim, u kompleksnom svetu kakav je ovaj u kome živimo, promena se gotovo nikada ne dešeava linearnim sledom događaja i uticajem samo jednog činioca. U realnosti, pravollinijsko kretanje stazom “resursi – aktivnost – rezultat – promena” ne funkcioniše. Postignuti rezultati na jednom nivou, najčešće su tek preduslovi nakon kojih slede nove aktivnosti, a za koje su nam opet potrebni resursi. Uz sve to na putu do promene se prepliću raznorazni uticaji, potrebe, interesi i aktivnosti drugih aktera na koje možemo ili ne možemo uticati. Tako je promena kojoj težimo zapravo sticaj čitavog niza aktivnosti, rezultata, preduslova, uticaja i interesa koje tek donekle možemo kontrolisati.

Razvijanjem teorije promene mi zapravo pokušavamo da sagledamo i predstavimo sve korake neophodne da se promena desi. Da bismo to uradili na valjan način, nužno je da sa jedne strane znamo šta vodi rešenju određenog problema, odnosno promeni kojoj težimo, a sa druge strane poznajemo i razumemo kontekst u kome radimo. Najzad, moramo biti i realni. Gotovo je sigurno da naš projekat, ma kako veliki bio, neće biti dovoljan za održivo rešenje određenog problema u zajednici. Međutim, temeljno urađena i dobro razložena teorija promene može nam dati jasnu sliku u kojoj meri i na koji način naš projekat doprinosi željenoj promeni.

U svakom slučaju, ako ste ikada imali dilemu o svrsishodnosti svog projekta ili želite da vidite kako se aktivnosti koje sprovodite uklapaju u širu sliku i doprinose vama važnoj društvenoj promeni, razvijte teoriju promene, dodaćete potpuno novu dimenziju svom radu.

Autor naslovne fotografije vaXzine

Fotografija u tekstu preuzeta sa Flickr naloga RichKnowles