Svrha svake evaluacije je da daje odgovore na određena, jasno definisana pitanja o našem planiranom, tekućem ili završenom projektu, programu ili politici. Bez obzira na sektor u kome se sprovodi ili na obim intervencije koju procenjuje, evaluacija je uvek bazirana na pitanjima. U literaturi se čak možemo sresti sa konstatacijom da su pitanja srž evaluacije. Tek pošto definišemo pitanja na koja evaluacijom želimo da dobijemo odgovore, određujemo na koji način, odnosno uz pomoć kojih metoda ćemo na postavljena pitanja odgovoriti.

Koja ćemo i kakva pitanja postaviti u evaluaciji zavisi od više faktora i to pre svega od: svrhe evaluacije; vrste informacija do kojih se želi doći evaluacijom; zahteva i potreba naručioca evaluacije, ali i drugih zainteresovanih strana; potencijalnih korisnika evaluacije (evaluatori se uvek nadaju da će neko praktično iskoristiti informacije do kojih se došlo evaluacijom, što na žalost često nije slučaj), itd. Ipak, bez obzira na sve ove faktore i specifičnosti koje svaka evaluacija nosi sa sobom, evaluaciona teorija i praksa prepoznaju tri osnovne vrste informacija do kojih dolazimo evaluacijom, odnosno tri osnovna (neki bi čak rekli i suštinska) pitanja na koja nam evaluacija donosi odgovare:

Da li radimo pravu stvar? Ovo je tzv. strateško pitanje u evaluaciji kojim preispitujemo da li naš projekat, program ili politika imaju smisla. U praktičnom smislu ovde anlaiziramo relevantnost i logiku intervencije; i uz to preispitujemo da li su naši ciljevi i očekivani rezultati jasni i realni.

Da li stvari radimo na pravi način? Ovim pitanjem sagledavamo operativni aspekt intervencije, pre svega njenu efektivnost i efikasnost. Ono nam otkriva detalje koji se tiču implementacije intervencije; da li su i u kojoj meri ostvareni zacrtani ciljevi; kako su korišćeni resursi; na koji način su zainteresovane strane uključene u planiranje i relizaciju intervencije itd. Plemenit cilj, dobra ideja ili relevantna intervencija nisu same po sebi garant da njihovom ostvarenju težimo na pravi način. Odgovarajući na pitanje „Da li stvari radimo na pravi način?” mi zapravo iznova promišljamo o našoj organzaciji rada, o samom procesu i koracima koje smo preduzali, odnosno o okruženju u kome intervenciju sprovodimo.

Šta smo naučili? Pitanje znanja je svakako jedno od suštinskih u evaluaciji. Ono nas upućuje na sagledavanje eventualnih alternativnih pristupa i drugačijih metoda za postizanje istih rezultata; na promišljanje o tome šta funkcioniše a šta ne, i pod kojim uslovima; na analizu pouka koje smo izvukli; te na inkorporiranje naučenih lekcija.

Evaluacija je umetnost postavljnja pitanja. Ma kakve kvantitativne i kvalitativne metode koristili za prikupljanje kredibilnih, verodostojnih i nepristrasnih odgovora na naša pitanja, ma kako bili utemeljeni u nauci i struci, ma koliko bili vešti i imali iskustva, ništa ne može ispraviti štetu napravljenu na samom početku evaluacije postavljanjem lošeg pitanja.

Autor fotografije je Duncan Hull