Ovaj tekst, baš kao i prethodni inspirisan je tvitom Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom o rezultatima Srbije u programu „Evropa za građane i građanke“ za 2013. godinu. U prethodnom tekstu sam pisao o konceptualnim razlikama u poimanju rezultata, a ovde ću se pak, kao što sam i najavio, osvrnuti na temu koja me posebno interesuje, a to je  merenje uspešnosti, odnosno evaluacija inicijativa koje se bave učešćem građana u procesima donošenja odluka.

Jedan od ciljeva programa „Evropa za građane i građanke“ fokusiran je na unapređenje demokratske i građanske participacije, a čitavo Poglavlje 2 programa posvećeno je upravo ovoj temi. Valja napomenuti da program „Evropa za građane i građanke“ nije jedini instrument za podršku civilnom i javnom sektoru u Srbiji (i ne samo u Srbiji) koji kao prioritet navodi povećanje učešća građana u procesima donošenja odluka. Šta više, možemo reći da se radi o jednoj veoma aktuelnoj temi. Tokom nekoliko poslednjih godina, IPA fondovi EU, USAID, UN, brojne ambasade, fondacije i međunarodne organizacije podržale su na desetine projekata usmerenih na promociju i unapređenje mogućnosti za građansku participaciju. Radi se o projektima koji su na najrazličitije načine promovisali i/ili inicirali dijalog između donosioca odluka i građana. Međutim, nameće se pitanje, koliko su ovi projekti bili uspešni? Kako uopšte meriti uspeh inicijativa koje se bave unapređenjem učešća građana?

Da bismo odgovorili na ova pitanja, najpre moramo biti svesni razloga zbog kojih smo se odlučili za takav projekat. Participacija kao proces nije sama sebi cilj, tako da činjenica da se ona desila nije dovoljna. Naime, projekti građanske participacije bi trebalo da doprinesu nekim promenama. Ove promene se mogu desiti u samom procesu participacije i načinu na koji se on sprovodi; zatimu u nivou uticaja koji građani imaju na donosioce odluka, i najzad, možemo ih videti kao promene u samom okruženju, odnosno ambijentu u kome se participacija dešava.

Proces – Kao što sam već napomenuo, participacija nije sama sebi cilj, a to što se ona desila ne znači puno. Osnovno pitanje u proceni participativnog procesa jeste – ko je i na koji način bio uključen? Principi na kojima počiva kvalitetan participativni proces svakako su adekvatno i pravovremeno informisanje, dvosmerna komunikacija i dobro rukovođenje procesom. Iz perspektive evaluacije, ja bih ovome dodao još i dostupnost samog procesa, njegovu otvorenost za različite aktere i inkluzivnost. Naime, evaluator bi, neizostavno, trebalo da analizira u kojoj meri je čitav proces osnažio i dao glas građanima iz onih društvenih grupa koje inače nisu dovoljno zastupljene. Da li su stari, ljudi sa sela, osobe sa invaliditetom, pripadnici manjinskih zajednica i svi drugi na koje će odluka jednako ili još i snažnije uticati, imali mogućnosti da iznesu svoje ideje, mišljenja, predloge i potrebe?

Donošenje odluke – Rečenica – Ja učestvujem, ti učestvuješ, oni odlučuju – odlično ilustruje najveći izazov u participativnom procesu. To što je građanima data šansa da iskažu svoje mišljenje, ne znači da su oni realno imali uticaja na odluku. Ovo naravno obesmišljava čitav proces i baš iz tog razloga treba pocenjivati da li i u kojoj meri donosioci odluka uopšte uzimaju u obzir glas građana. Na taj način, evaluacija postaje alat građana kojim oni prate rad donosilaca odluka i nakon samog participativnog procesa.

Okruženje/ambijent – Promene u okruženju, odnosno ambijentu u kome se participacija dešava svakako su rezultat kome bi trebalo da teži svaka inicijativa koja se bavi građanskom participacijom. Ovde pre svega govorimo o promenama u institucionalnim okvirima i unapređenju participativne kulture. Jedan od osnovnih problema projektno finansiranih aktivnosti jesu uspesi kratkog daha. Tako se srećemo sa ad hok participacijom, odnosno participativnim procesima koji se nikada nisu ponovili iako su njima svi bili zadovoljni. Na nivou okruženja, evauator bi trebalo da posmatra da li je participacija kao način donošenja odluka zaživela; da li li su sada dostupni mehanizmi za participaciju koji su prihvaćeni i od strane građana, i od strane donosilaca odluka, a koji se pri tom i koriste. Uz to, posmatrajući okruženje, evaluatori bi trebalo da analiziraju odnose između građana i donosilaca odluka. Da li je došlo do promene u njhovom odnosu, da li je izgrađeno poverenje, te da li građani osećaju da imaju moć da utiču na donosioce odluka, samo su neka od pitanja koja treba imati na umu.

Praktično govoreći, ja meru uspeha inicijativa koje se bave učešćem građana u procesima donošenja odluka vidim na liniji: kvalitet i inkluzivnost procesa – nivo uticaja na samu odluku – unapređenje institucionalnog okvira i participativne kulture. Šta vi mislite?

Fotografija korišćena u tekstu preuzeta sa Flickr naloga JM Palacious