Polovinom januara, ministar Vulin je objavio da je država spremna za obračun sa zloupotrebama u oblasti dečijih dodataka. Ministar se pri tom pozvao na istraživanje „Analiza novčanih davanja za decu i porodice sa decom u Srbiji“ koje je izdao UNICEF, a priredili stručnjaci iz Centra za liberalno-demokratske studije (CLDS) i Centra za socijalnu politiku (CSP). Tako nas je ministar Vulin kroz medije obavestio da je UNICEF došao do zaključka da čak polovina porodica koje primaju dečiji dodatak, zapravo nemaju prava na tu vrstu pomoći (vidi ovde). U duhu mera štednje, ovo je važna informacija i mesto gde se boljom kontrolom mogu uštedeti značajna sredstva. Brigu ministra za novac poreskih obveznika svakako valja pozdraviti. Iz perspektive evaluacije, posebno treba pozdraviti spremnost ministra da se rezultati i činjenice do kojih se došlo istraživanjem iskoriste za unapređenje jedne javne politike. Međutim, da li je baš tako?

Istraživanje na koje se poziva ministar Vulin na opsežan način se bavilo pitanjem dečijih dodataka, što je činjenica koju ne možemo prenebregnuti ako nam je stalo do unapređenja ove javne politike. Tako, pored navedenog zaključka da „nešto iznad polovine dece prima dečiji dodatak, a da na to ne bi trebalo da imaju pravo, pošto ne zadovoljavaju zakonske uslove“, analiza navodi i da gotovo 60% dece koja bi trebalo da primaju dečiji dodatak nisu obuhvaćena ovom merom, te da je targetiranost generalno skromna. Uz to, analiza nudi i niz mera za unapređenje čitave javne politike, i to takvih da su usmerene ka redefinisanju postojećih uslova, odnosno ka pravičnijoj distribuciji dečijih dodataka i većem i kvalitetnijem obuhvatu. Zapravo, posmatrajući kroz prizmu aktuelne politike vlade, preporuke ove analize i njeni zaključci uopšte ne idu u prilog merama štednje, a nama ostaje da se nadamo da se najavljena izmena Zakona o finansijskoj podršci porodici neće odnositi samo na rigrozniju kontrolu, već i na sveukupno poboljšanje ove javne politike.

Zašto je ovo važno? Pre svega jer jedino uzimajući u obzir ukupne preporuke analize možemo očekivati da će doći do unapređenja određene javne politike. Selektivnom primenom i upodobljavanjem dnevnopolitičkim potrebama, korumpira se čitavo istraživanje. Na taj način će se možda postići određeni rezultati, ali je pitanje da li će ti rezultati doprineti ispunjavanju svrhe same javne politike ili pak samo ostvarenju nekih kratkoročnih interesa. 

Mišljenja struke, odnosno rezultati istraživanja, analiza, evaluacija, praktičnih politika i sl. jesu osnovni izvor utemeljenih činjenica na kojima treba bazirati planiranje i unapređenje javnih politika. One verovatno neće dovesti do savršenih zakona, budžeta, strategija, akcionih planova, odluka… ali će ih svakako unaprediti. Zahtev za donošenjem odluka koje su „evidence based“, a ne plod intuicije i dnevnopolitičkih interesa prisutan je na globalnom nivou; međutim, da li je i kod nas tako i šta nam je činiti?

Za odgovor bi svakako trebalo sačekati rezultate ankete o korišćenju naučnih potencijala u kreiranju javnih politika u Srbiji. Ipak, na opštem planu, verujem da je na stručnoj javnosti – univerzitetima, institutima, tink-tankovima, ekspertskim grupama u javnom i civilnom sektoru itd. – da se izbori za svoje mesto u sferi javnih politika. Ovo pre svega stvaranjem kredibilne, verodostojne i upotrebljive baze znanja; a uz to, i aktivnim zagovaranjam za njenu sveobuhvatnu upotrebu od strane donosilaca odluka. Verujem još i da na ovome svi zajedno moramo puno raditi. Šta vi mislite?