I pored toga što se evaluacijom širom sveta bavi jako veliki broj ljudi malo ko je uopšte čuo za ovo zanimanje. Čak i oni koji su čuli neretko imaju pogrešnu ili nedovoljno jasnu ideju o tome čime se evaluatori zapravo bave. Naravno, ovo ne ometa evaluatore da grade svoju profesiju u nadi da će i ona jednog dana ući u mejnstrim. Na putu ka tom cilju jedna od značajnijih stanica svakako su evaluatorske konferencije. One su mesto na kome se prepoznajemo, aplaudiramo jedni drugima i bustujemo svoj ego pričama o važnosti onoga čime se bavimo. OK, konferencije ne služe samo tome. Naprotiv.

Ja sam u poslednjih godinu i po dana učestvovao na četiri evaluatorske konferencije i svaka je bila posebna, pre svega tematski drugačija od ostalih. Ipak, bez obzira na specifičnosti i razlike, konferencije imaju i nešto zajedničko i mišljenja sam da je upravo to razlog zbog čega ih treba posećivati. Najpre, svaka konferencija je prilika da se nauči nešto novo i drugačije, nešto što izlazi iz okvira naše profesionalne rutine. Izbor tema, radova, govornika i poruka koje dominiraju na konferenciji u mnogome predstavljaju presek trenutnog stanja u teoriji i praksi evaluatorske zajednice koja je organizuje. Uz to, na konferencijama se mogu čuti i promišljanja o budućnosti evaluacije i potencijalnim novim trendovima na koje treba obratiti pažnju. Sve ovo istovremeno stvara priliku da svako od nas preispita svoj način rada i razmišljanja, uvidi svoje slabe i jake strane, te proceni svoje mesto unutar zajednice.

U istom duhu, pre nekih desetak dana u Beogradu je održana Treća regionalna konferencija evaluatora Zapadnog Balkana i Jugoistočne Evrope. Konferenciji je prisustvovalo pedesetak kolega iz Makedonije, Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i ostalih zemalja u regionu ali i van njega. Na skupu se najpre govorilo o značaju evaluacije, pa smo se tako upoznali sa njenom ulogom i statusom u međunarodnim organizacijama koje su aktivne u regionu ali i u javnoj upravi. Pored toga, prisutni su imali prilike da čuju nekoliko primera iz evaluatorske prakse kao i da razgovaraju o iskustvima i izazovima sa kojima se susreću tokom planiranja i sprovođenja evaluacije. Najzad, bila je to prilika i da se predstave metodološki pristupi koji adresiraju neke od izazova pri evaluaciji javnih politika. Pored blokova za prezentacije organizatori su opredlili i vreme za diskusiju što je svakako za svaku pohvalu.   

Na kraju, pomenuo bih nešto što i nije tako pohvalno. Prema mojoj slobodnoj proceni, a moguće je da grešim, i pored toga što je konferencija organizovana u Beogradu među učesnicima je bilo najmanje predstavnika iz Srbije. Ako nas i nije bilo najmanje u poređenju sa predstavnicima svake zemlje pojedinačno, čini mi se da je gostiju iz regiona ipak bilo značajno više od domaćina. Ovu kritiku upućujem i samom sebi jer sam prisustvovao samo prvom danu konferencije, a i tada usled drugih obaveza nisam učestvovao u razgovoru o mogućim budućim koracima na razvoju evalutorske zajednice u regionu.

Evaluacija je još uvek mlada disciplina, pogotovo na ovim prostorima. Ukoliko želimo da je osnažimo i adekvatno pozicioniramo moramo raditi na tome. Nije realno očekivati da će to raditi neko drugi umesto nas. Najmanje što možemo jeste da iskoračimo iz svojih svakodnevnih zadataka i podržimo one koji investiraju svoje vreme, kontakte i energiju da učine nešto za zajedničko dobro. Treća konferencija evaluatora Zapadnog Balkana možda nije najbolja konferencija na kojoj sam bio, ali ako uzmemo u obzir kontekst i resurse koji su bili na raspolaganju možemo reći da je bila sjajna. Zapravo, godišnja konferencija evaluatora Zapadnog Balkana je najznačaniji evaluatorski događaj u regionu i trebalo bi ga negovati, podržavati i jačati.

_______________________________________

Zahvaljujem se Nikoli T. na podršci pri uređivanju ovog teksta.